Природа нам нуди решење за ,тренутно, проблем број 1 - Афлатоксин М1. Као једну од мера да помогне пољопривредницима, оштећеним у афери са повећаним нивоом афлатоксина у млеку, Управа за ветерину предложила је и употребу минерала зеоилт.


Зеолити су група минерала, хидротермалног порекла, који се најчешће појављују уз младе вулканске стене, запушавајући шупљине у њима. У групи зеолита налази се око 200 минерала, а најчешће се појављују: шабазит, хојландит, десмин, натролит, филипсит, апофилит, аналцим, томсонит, клиноптилолит.



Подсетимо, Управа за ветерину предложила је употребу минерала зеолит јер, како су навели, његова специфична структура кристалне решетке омогућава да попут минералног сунђера скупља све отрове у организму, везује их за себе и у фекалијама избацује напоље, не остављајући за собом никакве хемијске заостатке.

Шеф катедре за примењену хемију Хемијског факултета у Београду др Горан М. Роглић објашњава да зеолити, хидратисани алумосиликати и бентонити (глине), као и активни угаљ показују афинитет према апсорпцији афлатоксина.

- Ова једињења пролазе кроз гастроинтестинални тракт без деградације и на тај начин износе токсичне материје из организма. Поред афинитета према токсинима органске природе, зеолити могу за себе везивати и токсичне тешке метале, те се стога врло често користе као додатак сточној храни. Објављен је велики број радова о њиховој ефикасности у уклањању афлатоксина који преко сточне хране доспевају у организам. По неким ауторима, довољно је свега 0,5% зеолита у сточној храни за уклањанје афлатоксина Б1, чија је концентрација чак до 7,5 мг/кг, што је знатно више од концентрација дозвољених правилником – каже проф. др Роглић.



Подсетимо, афлатоксин Б1 је токсична супстанца коју животиње уносе са сточном храном и из кога метаболизмом настаје афлатоксин М1, који је детектован у млеку.

Др Роглић објашњава на који начин зеолит помаже у “лечењу” штетних дејстава афлатоксина, али и каква штетна дејства сам минерал може имати по исхрану стоке.

- Афлатоксин се сорбује на зеолиту физичко-хемијским интеракцијама и на тај начин не може доспети до телесних течности и јетре у којој се метаболише до афлатоксина М1. Зеолит који је нерастворан се излучује из организма углавном непромењен и са собом носи сорбоване молекуле. Што се тиче штетности зеолита, постоје нека истраживања која указују на то да у гастроинтестиналном тракту постоји могућност отпуштања алуминијума, који се сматра токсичним металом - каже овај професор.



Основно својство свих зеолита је капацитет катјонске размене. Како је објашњено на сајту зеолитсрбија.цом, реч је о способности зеолита да у своју молекуларну структуру привлачи као магнетом, упија и размењује позитивно наелектрисане катјоне и негативне анијоне. На тај начин селективно апсорбује специфичне молекуле гасова и воде и врши размену сопствених катјона за друге катјоне на бази јонске селективности.


На овај начин, зеолити представљају природан “лек” против свих тровача и загађивача на планети. Поступком прераде зеолита најважније је да се термичком обрадом из кристалне решетке зеолита уклони вода која заузима 55% молекуларног простора. Тако прерађен, активирани зеолит представља упијач, молекуларни сунђер свих врста загађивача воде, ваздуха, земљишта, укључујући и радиоактивна загађења.



Текст преузет са телеграф.рс